Našega gosta, Štefana Horvata su prvo pozdravili naši tamburaši s jačkom Domovina Austrija. Presenećen od srdačnoga prijama je rekao gost iz Borte, da ga još nikada nigdor nije pozdravio muzikom i jačkom. Onda je počeo povidati.
Najprije je povidao o svojem ditinstvu i o svojoj mladosti u drugom romskom naselju izvan Borte, ko se je nalazilo na mjestu, kade je sada izgradjena bolnica. Opisao je siromaštvo u kom je doživio svoje ditinstvo i predrasude s kimi se je morao boriti. Imao je ali dobre učitelje, ki su ga podupirali. Na pritisak seoskoga učitelja je smio pojti u glavnu školu. Prem je Štefan Horvat bio jako dobar školar, mu nije bilo dozvoljeno pojti dalje u višu školu, jer romskoga diteta onde nisu kanili imati. Kanio se je učiti mehaničara. Meštar je bio oduševljen od njegovih ocjenov, ali ga ipak nije namjestio. Bojao se je, da si ljudi ne ćedu dati popraviti svoj auto u njegovom poduzeću ako znaju, da ima romskoga inuša. Tako je počeo Štefan Horvat djelati na gradilišću kot pomoćni djelač.
1995. ljeta je njegov sin umro pri atentatu u romskom naselju u Borti, pri kom su poginuli još i tri drugi mladi muži. Ova činjenica je preminjila njegov žitak radikalno. Štefan Horvat se je od ovoga hipca počeo zanimati za svoju narodnu grupu i je postao piscem. Prem je čuda pretrpio u svojem žitku ipak nije zdvojio. Nasuprot! Oprostio je umorniku svojega sina i gleda pozitivno u žitak.
Ovo zanimljivo i ganutljivo predavanje nas je sve oduševilo. Ostat će nam još dugo u uspomeni.
