U toku našega projekta „100 ljet republika Austrija“ smo pozvali dva žive svidoke k nam na Dvojezičnu novu sridnju školu Veliki Borištof. Teta Moriš Gal i tetac Ivan Fleischhacker su jako živo i zanimljivo povidali o svoji doživljaji iz ditinstva. Obadva su doživili čas Drugoga svitskoga boja.
Tetac Ivan je kot triljetni dostao „dičju paralizu“ (Kinderlähmung). U času nacističke vlasti je to bilo ča strašnoga. Ne samo da ljudi u on čas nisu imali dost pinez za vračenje, nego Hitler je dao ljude, ki su bili mentalno ili tjelovno uškodjeni, otprimiti i umoriti. Tetac Ivan su imali veliku sriću. Njegovi roditelji su poznali jednoga znamenitoga vračitelja u Beču, ki je teca Ivana zeo k sebi, ga vračio i se skrbio za njega. U prispodobi drugoj seoskoj dici je tecu Ivanu išlo jako dobro. Vračitelj si je teca Ivana još i kanio zeti za svojega, ali to njegova majka nije dozvolila. Tako je tetac Ivan sa šest ljeti opet došao na Filež, kade se je morao opet učiti hrvatski.
Teta Moriš je povidala o svojem ditinstvu, ko je prebavila u fileškom kaštelu, kade su nje roditelji bili namješćeni. Prvi soldati, ki su bili onde smješćeni su još pazili na pohištvo. Drugi soldati su pak hitili sve van iz kaštela, ča nisu tribali. U kaštel su doprilimi i naranjene, ke su onde vračili. Teta Moriš se je još dobro zanala spomenuti, kako se je žitak u fileškom kaštelu za čas boja preminjio.
Školarice i školari su pazljivo slušali i stavili pitanja. Ostat će im ov sastanak sa živimi svidoki još dugo u uspomeni.